NIHILIST

APATIJA

Svi su pomislili da je u pitanju konceptualna umetnost.
Da je u pitanju kreativni projekat koji pomera granice.
Dekonstrukcija. Tragicko igranje…ili sta slicno.
Svi su pomislili, da je to bilo stvarno otkaceno I pohvalili umetnika.
Svi osim mene.

Ipak ne.

Lazem. Niko nije shvatio. Niko cak nije ni ucitao smisao ovom zanimljivo, nedgovornom cinu. Niko. Osim mene. Ja sam mu naknadno ucitao smisao. Nacinio umetnicko delo blaziranog umetnika. Poigrao se apsurdom izgubljenog decaka.

U stvari sta se desilo.

Podneo sam projekat, za casopis.
Casopis sam naslovio “APATIJA”….
Jer apatija I jeste problem, koji bi mi trebali da resavamo (doprinosimo resavanju) ovim projektom.

Naravno svi su mi odmah rekli, zasto Apatija. (kao trebalo bi da bude nesto veselo…ili sta???) Ali nisam se dao. Insistirao sam na imenu. Jer, u tome i jeste ceka poenta.

Sam predlog projekat sam uradio jedva, na misice, bezvoljno, drugarica me cimala, za rukav. Ipak, uradjen je za jedan dan, tacnije za par sati. Imam malo iskustva, pa mi se moze na brzinu.

Na kraju predao sam ga. Sa neuradjenim budzetom, mada znao sam da to nece biti problem.

I tako. Vreme je prolazilo, projekat je prosao prvi krug, I vec prakticno bio prihvacen. I onda sam skontao. Pa nema ja zivaca, ni volje da se sada bavim tako necim i otkazao projekat.

Razlog za otkazivanje je bila cista, prirodna APATIJA.

I tako. Morao sa ovo da podelim sa vama.

Mislim, ne mogu da verujem da niko od mojih prijatelja i poznanika koji znaju za celu aferu nije povezao ove momente.

Swordfishtrombone

Pre samo par sekundi mrzeo sam ceo svet.
To je OK. Jer, kakav je to čovek, koji tu i tamo,
s vremena na vreme ne mrzi ovu ploču, i sve te
fiktivne i manje fiktivne pojave na istoj.
Sav taj ljudski šljam, kako voli da kaže jedan moj drug,
obožavalac SFa za koga svi verujemo da je potomak,
neke vanzemaljske horde.
Taj čovek(ako), je stvarno jedinstven, čudan,
što će reći nenormalno normalan.
Mada dovoljno freak da podnese
fiktivne sisače energije i kreativnosti.
On izgleda kao da mu je 13 godina: baby-face, bubuljice, tek po koja dlačica iznad usne.
stidi se kad neko u društvu pomene devojčice....
Ipak, u isto vreme, ima neverovatnu moć apstrakcije....
zastrašujući mozak i tu i tamo ludački pogled.
Dete i cyber - man - naučnik. Strašan lik... paradoxalno on je taj koji je večito preplašen.
Ja sam shvatio, ili bar želim da verujem, da je njegov ritam drugačiji, da njemu vreme drugačije prolazi.
I da će on živeti bar 150 godina, a da će u 40oj izgledati kao da ima 25.....
Baš ga briga. A sada, ga zajebavaju, tj. kažu jadan Sale....
eeeee.........jadni oni......

No, kažem.....mrzeo sam ceo svet....a onda je naišao Waits i Swordfishtrombone......
i sad je OK.

Proslava Slave. Kakav divan dan za izaci iz kuce i ne vracati se dok se sve ne zavrsi. Naravno. Nisam to uradio. Popio sam tri litre vina i nisam dozvolio da se u mojoj sobi pusta muzika koja se meni ne svidja, bez kompromisa.
Nisam dozvolio jednom klincu od 13 godina da pije pivo, i svi su se pitali sto sam tako rigidan. Hm... ja rigidan (oni nisu upotrebili taj izraz, pre „sto si takav“ ja: Kakav takav???). Mozda i jesam. Ipak, bas me briga. Mislim ni oni meni nece da tolerisu neke stvari koje bih ja njima istolerisao. Pa posto oni nemaju razumevanja za ono sto ne razumeju, necu ni ja da imam razumevanje za ono sto razumem.
Spavao sam do pola 4. moji me nisu puno zajebavali zbog tog kasnog ustajanja i napijanja, sto me je priznajem zacudilo, no, ne bunim se.
Ono sto sam juce shvatio je i to da ce - Moj brat. On je mladji 2 godine od mene, nastaviti porodicnu tradiciju slavljenja slave, sto je divno. Jer, ja neznam kako bi podnosio da ja organizujem sve to i jos da slusam svu tu rodbinu.

COCK U KOKU

Nihilist opet među glupima, glupljima i još glupljima. Ipak ovaj put je sve bilo OK. Prihvatio sam savet drage nam azzje (hvala dear). I isprva ćutao, dugo ćutao i smešio se. na glavu sam nabacio kačket, što se ispostavilo kao izuzetno efikasan stilsko estetski potez, jer bih sa svojom uobičajnom pojavom delovao kao neurotičar, što fakat jesam, ali ljudi ne vole kad to explicite bacaš pred njih.

P.S.: cock u koku, mljac, mljac, mljac

Volim da stavim sebe pred beli papir bespomocnog i tragicnog. Unapred mi je jasno da nemam sta posebno da kazem. Da ce mi sve sto napisem uskoro zvucati slabo, povrsno.
Sam sebi delujem izgubljeno, a ono najmanje pateticno, u stvari je najvise pateticno, beg od realnosti. OK, ono je cesto smisleno……ipak, to vise nije umetnost, tu nema dovoljno neposrednosti, nema dovoljno igre, to je nauka. Stilizovana esejistika.
Volim da stavim sebe pred beli papir. Najcesce neznam sta ce izaci, kao da na taj nacin opipavam neki kreativni puls.
Cesto odustajem od pisanja posle prve recenice, nekad se raspisem……..ali to je uvek kratko, previse brzo stignem do sustine, uvek zurim da poentiram da na sto kraci i precizniji nacin kazem ono sto imam da kazem.
Mislim da jos uvek ne mogu dovoljno da se opustim, da se igram sa svojom ‘izgladneloscu’ za znanjem, za culnim utiscima.
Ali, sve kad sve ovo prokotrljam kroz glavu, kad vidim kako i ova moja analiza, konacno, laka i opustena u svojoj neposrednosti, prolazi kroz celi taj komplikovani psiho proces stvaranja, onda nekako u tom drhtavom nesigurnom svetu pronadjem neki oslonac i verujem da cu biti pisac kad ‘porastem’.

Opet gnevan.
Neznam da li ste primetili, ali ako ste u drustvu glupih,
onda nemate prava na razlicit stav -
na promisljanje o ovome ili onome, na sumnju,
ako pijete sa njima morate da mislite kao oni ili vas odbacuju.
Oni odbacuju vas!!!
Bar je ovde tako.
To je i kulturoloski uslovljeno. Oduvek je bilo tako.
Ranije sam mislio da sam ja problem.
Da kad popijem, a i kad ne popijem volim da rapravljam,
da svojom retorskom umesnoscu kaznjavam suparnike.
Medjutim, shvatio sam. Nije u tome stvar.
Oni uvek napadaju mene. Ili ako izrazim neslaganje, pocnu sa ignorisanjem,
koje ja kaznjavam zdravom i normalnom raspravom,
u kojoj pobedjujem zato sto je oni shvate kao borbu, a nisu dorasli istoj.
Previse raspravljam.
U stvari samim tim ja njima dajem jedan ontoloski status vredan postovanja,
ne odbacujem nikog unapred, cak i kada je vise nego jasno da bi trebalo.
Neznam kako da se odviknem od te nastrane eticnosti.
A sve me to jako gusi. Jer, oni uvek zele diskusiju,
na sto nizem nivou apstrakcije, i sa sto manje analize.
Nikada, ne izvode argumente do kraja, pa ja moram, da im ucitavam,
i zavrsavam, argumente, koje bi posle toga trebalo da pobijem,
pa sve to jako sisa energiju.
A u ovoj provincijalnoj sredini su svi takvi.
Dobro, ne svi, ali skoro svi.
Pri tom mislim i na veliki broj kao akademski obrazovanih.

U pravo sam ispisao fantastican post, i onda BAM.
Zablokira comp. I ja ga izgubim. Sranje.
Pokusacu, pretpostavljam manje-vise bezuspesno da ga rekonstruisem.
Koliko je to moguce. U sustini prica je isla u sledecem smeru.
U uvodu sam objasnio. Da sam:

Tu negde, vecito, nesiguran,
izmedju GNEVA i NESIGURNOSTI. Dramaticno depresivan.
Mrzim laz. Mrzim tu blurovanu sliku iza hiljadu lose odradjenih layera.
Koje moram da gledam kroz zamucena stakla naocara.
Nervira me ta prica, odvratnih sujeta,
koja pretenduje da zna bilo koju istinu,
te sveznalice, koje ne mogu da percipiraju ni svet u kome zive,
a meni uvaljuju svoj kvazi - samopuzdani osmeh sa tikom na desnoj usni.
Taj elementarni nedostatak samopostovanja,
uslovljen slusanjem Oca seoske zadruge,
koji ih je nimalo sofisticirano, ali izuzetno uspesno ubedio da su niko i nista,
pa sada to nadoknadjuju time, sto hoce i od nas ostalih da naprave,
takve nesrecne konstrukte od ljudi.
Najlepse bi bilo kad bi se oni lepo pokupili i otisli u svoje srednjovekovne nedodjije.
I bar malo oslobodili medijski, vazdusni i virtualni prostor, od gluposti.

Danas sam ceo dan slusao neke ljude.
Stvarno neznam zasto neke ljude nazivamo profesori.
Jebena birokratija. Ako ti pise u radnoj knjizici profesor automatski postajes jedan od njih.
Ako ti pise dr onda postajes jedan od njih. Ako imas kombinaciju ta dva i predajes na fakultetu,
onda mora da si pametan i svi bi trebali da te slusaju.
I dalje mi nije jasno zasto neke ljude nazivamo profesori.
Zar to ne bi trebalo da znaci da su oni neki autoritet u nekoj oblasti u
kojoj ja nisam, a ne samo ljudi koji primaju honorar na ime smrada iz svojih usta.
Mediokritetska djubrad. Jako me nerviraju.
Neko ko bi trebalo da insistira na logici. Na nauci. Na kakvim takvim, ali jasnim i nedvosmislenim
metodolosko - epistemoloskim nacelima. Na znanju, naspram mediokritetsko - ideoloske
manipulacije itd... Taj neko i ti neki su u ovom konkretnom slucaju neznalice sa bizarno niskim
nivoom apstrakcije, vulgarno bezobrazni u svom neznanju, u svojoj jeftinoj manipulativnoj igri,
koji npr. uhvaceni u svom neznanju skrecu temu na mrtve, vicu i prete da ce vas unistiti.
A pored toga oduzimaju vam dragocene minute i jos dragocenije zivce.

Bezobrazni debili.

Pijem sumece tablete. C vitamin. B vitamin. Multivitamin. Kao bicu mnogo zdraviji.
Boli me glava. Pijem sva ta sranja. A boli me glava. Osiromaseni uranijum,
visak bespotrebnih informacija, sisaci energije - energy vampires. Od njih me boli glava.
Svi hoce da manipulisu sa tobom. Svi hoce da te ubede u nesto u sta sami ne veruju.
Traze priznanje. Da im kazes. Da istina je. Da, pratim vas gospodaru. Pateticna zelja za vladanjem.
Losa interpretacija Hegela - odnos gospodar - rob, kao izgovor za debilno ponasanje.
Shvatio sam da oni neznaju drugacije.
Ali, jako me sisaju... Neka ga sisaju!
Ali boli me glava od njih.
Moracu da popijem neko pice.
Serem. Sad se ponasam kao najpateticniji bitnik. Ponekad i jesam pateticni bitnik.
U stvari nisam, ali sam sebi delujem, jer tu i tamo imam neki bitnicki manir.
Puno sam citao Bukowskog kad sam bio mali. Pa sada, ostaci u jezickim strukturama podbadaju.
Bas me briga. Ne interesuju me.

Danas idem na jos jedno knjizevno vece. Mlade pesnikinje i prozaistkinje.
Bice dobro. Tamo cu popiti pice.

eh, oh, ih, ah - jutro je, pijem limun u kriglu iscedjen. idem da ucim.